Jakob, 28
Jakob, 28
“Znao sam ljude koji bi me pogledali i videli nekoga ko živi njihov san. Bio sam mlad momak, profesionalni sportista. Znao sam da imam sreće, ali sam se zbog toga osećao još neuspešnijim. Kao da ja nemam pravo da budem nesrećan, nemam pravo da budem depresivan. Imao sam sve što sam ikada želeo, a ipak nisam osećao ništa. Samo prazninu. Kao da svetla više nigde nema. Nisam mogao ništa da kažem momcima iz tima. Previše me je brinulo šta će oni misliti o meni. Nisam želeo da ih izneverim. Počeo sam da izostajem sa treninga. Nisam mogao da se suočim sa tim.
Osećao sam da mi je telo veoma teško– nisam mogao da ustanem iz kreveta, ponekad danima. Šta je poenta? Na kraju je došao i dan kada nisam mogao da dođem na utakmicu. Ostao sam u sobi, znojio se i drhtao. Još uvek se sećam zvuka moga srca koje je lupalo jako i glasno u mojim grudima – kao da stvarno udara – i pitao sam se da li tako izgleda umiranje. Najstrašnije je što me nije bilo briga, nadao sam se da će se to desiti. Mislio sam, konačno će mi svi oprostiti što nisam bio dovoljno dobar. Moj ujak me je zatekao samog u sobi, i taj trenutak nikada neću zaboraviti. Samo me je zagrlio. Tada sam počeo da plačem. Tada sam zapravo shvatio da ljudi stvarno žele da pomognu, da žele da ti se nađu. Ali moraš da razgovaraš sa njima. Moraš da potražiš pomoć.
Život je i dalje pun dobrih i loših perioda, ali znam da stvari mogu da se reše. Pokušavam da se pridržavam svoje rutine i vodim računa o sebi. Nije me više sramota kada kada mi je potrebna pomoć da se vratim u ravnotežu – bilo da mi je potreban lek ili vreme da o tome sa nekim popričam. I počinjem ponovo da se bavim sportom. Fizička aktivnost mi prija – um mi se smiri, i samo puštam telo da vežba. Sada igram sa društvom, jer najviše volim da budem među ljudima, i uživam kada nešto radimo zajedno, kao tim.”
