Korina, 42
Korina, 42
“Sa depresijom se borim više od dve trećine svog života. Zamislite samo. Najveći deo svog života potrošila sam boreći se sa mojim demonima i uveravajući sebe da izdržim, i nastavim da se borim. ‘Ne deluješ kao da ćeš se ubiti’. Sećam se tih reči školske savetnice pošto sam joj rekla da imam suicidalne misli. Sećam se da sam se sa svojih 14 godina osećala posramljeno i zbunjeno. Kako je trebalo da izgledam? Krhka sa bočicom tableta u jednoj ruci i oproštajnim pismom u drugoj? Dijagnozu su mi postavili kada sam već imala 25 godina.
Kada mi se rodio sin, moja post-porođajna i svakodnevna depresija su se spojile, i skoro da sam savim pukla. Moj san je uvek bio da ostanem kod kuće i srećno gajim decu, a ipak svakoga dana sam se osećala sve lošije. Oslabila sam i razvila tešku nesanicu. Gajenje moje bebe crpelo je iz mene svu energiju, i izvan roditeljskih obaveza nisam mogla da uradim baš ništa. Ipak, moj sin mi je spasao život. On je razlog što svakoga dana ustajem iz kreveta. Više volim da me on gleda kako se borim sa svojim demonima, nego da pomisli da je i delić moga bola izazvao on. Pre godinu i po dana rešila sam da prestanem da uzimam svoje antidepresive. Mogla sam sama da osetim da klizim nazad tamo gde sam bila pre. Bilo je dana kada bih pomislila i skoro uverila sebe da bi mom sinu i mojoj porodici bilo bolje bez mene. Pa sam ponovo počela da idem na terapiju i pošto smo o tome popričali, pristala da se vratim svojim lekovima. Deo mene oseća da nisam uspela. Ali ja znam da to nije tačno. Radim ono što je najbolje za mene i moju porodicu. Ipak, najbolje je to što se ovako dobro već dugo nisam osećala. Želim da nastavim da radim na sebi sa idejom da na kraju ja sama postanem svoj sopstveni lek. Ali dotle, radim ono što moram. Sa mojom terapijom, izvođenjem psa u šetnju, kuvanjem, i mojim prekrasnim prijateljima i članovima porodice, znam da ću biti dobro.
