Tatjana, 47
Tatjana, 47
“Simptome sam počela da osećam pre otprilike 16 godina. Prolazila sam kroz težak period. Izgubila sam dva brata i majku, izgubila sam posao i dom. U tim trenucima zaista nisam bila dobar čovek. Bes je bio moja reakcija na sve. Bila sam plačljiva i razdražljiva. Svoj bes nisam uspevala da savladam. To je bilo iscrpljujuće, ali ja nisam znala da se radi o depresiji. Tek više godina kasnije saznala sam da je to bio MDD. Za mene, depresija je čudovište. Crna hobotnica sa pipcima koji precizno pogađaju tamo gde vas najviše boli. Čak i kada se pojavi mali tračak želje da nešto uradite, ova hobotnica se diže i svojim pipcima je razbija.
To je jedan beskrupulozni neprijatelj. Odrasla sam u velikoj porodici u kojoj nisam mogla da otvoreno pokazujem svoj osećanja. Čak i sada, posle mnogo godina pokušaja da razgovaram o svojim unutrašnjim osećanjima sa lekarima specijalistima i terapeutima, teško mi je da nađem prave reči.
MDD je uticao na moje odnose sa drugim ljudima. Iskreno, pet dugih godina prema drugim ljudima sam bila sumnjičava. Povukla sam se u sebe, izbegavala bliže kontakte. Bacila sam i staru SIM karticu za telefon. Nisam želela da razgovaram ni sa kim. Deca su pokušavala da mi pomognu, posebno moj sin. Kada je moja ćerka otišla u Južnu Koreju da radi, odlučili su da bi promena sredine mogla da mi pomogne. Pa su mi platili putne troškove i lečenje. A zapravo, jezička barijera sa lekarima dovela je do nepravilno propisan terapije, što je moje stanje pogoršalo. Kao vernik, ja imam svoju religiju. Ona je bila uz mene na celom ovom putovanju. Kada sam se suočavala sa užasnom prazninom i gubila želju za životom, oslanjala sam se na molitvu. Kao majka, sanjam da ne postanem teret za moja dva prekrasna deteta. Sanjam i da imam sopstvenu kuću. Pošto sam je izgubila pre 16 godina, i dalje kao izgnanik idem od jednog iznajmljenog stana do drugog. Jasno mi je da u sebi imam još mnogo nerešenih problema. Radim na sebi, ali je to teško. Poručujem drugima koji imaju MDD da budu zahvalni kada članovi porodice i prijatelji dođu da pomognu jer je teško da se oporave bez topline, nege i podrške.”
